Kada se komentariše kako je Nokia kao lider u proizvodnji mobilnih telefona izgubila poziciju obično se navodi fakat da nije odabrala pravi softver tj platformu na kojoj će zasnivati buduće telefone. I to je tačno. Apple je pripremio revolucionarni proizvod koji je veoma brzo postao standard i počistio konkurentske platforme sa tržišta. Nokia je imala 900 miliona korisnika ali je u narednim godinama postala beznačajan igrač na ovom tržištu.
Međutim, ne radi se samo o genijalnom konceptu uređaja. Apple je pripremajući svoj nastup na tržištu uložio neviđene napore da uspostavi kompletan lanac snabdevanja koji uključuje dostupne i pouzdane dobavljače svih komponenti u ogromnoj količini i brzom roku.
Do 2007. godine Apple se hvalio da se njegovi uređaji proizvode u Americi. Ali onda se ispostavilo da su za proizvodnju novog i glavnog proizvoda, pametnog telefona kojeg će uskoro svi kopirati, potrebni kapaciteti i ljudstvo koje je samo Kina mogla da ponudi. U trenutku kada je Nokia bila neprikosnoveni lider na tržištu, 2007. godine, Apple se iznenada pojavio na drugom mestu na listi najboljih svetskih kompanija u pogledu organizovanosti lanaca snabdevanja. To je bio šok i najava da se sprema nešto krupno.
Vremenom se ispostavilo da Apple nije prosto autsorsovao proizvodnju u Kinu, već da je metodično i mukotrpno oblikovao čitav proizvodni proces šaljući svoje najbolje inženjere u Kinu. Oni su mesecima ostajali uključeni u kineske fabrike gde su do najsitnijih detalja ko-dizajnirali, gnjavili i sitničavo pregovarali i potom uspostavili planiranje proizvodnje i kontrolu kvaliteta nad najsitnijim detaljima. Svaki veći uvoz iz Kine podrazumeva da je nasigurnije da na lice mesta ode dovoljno iskusan tehnolog ili inženjer koji će vrlo pažljivo utanačiti sve detalje u vezi sa kvalitetom sirovina, sastavnih delova i konačnog proizvoda. U protivnom uvoz iz Kine može da bude razočarenje jer Kinezi mogu da proizvodu bilo šta u bilo kojoj količini. Ako oči nisu širom otvorene moguće je da konačni uvoz robe iz Kine bude nižeg kvaliteta nego što je planirano. U slučaju IPhone-a i potonjih proizvoda ništa nije bilo prepušteno slučaju.
Apple je zapravo značajno investirao u proizvodnju u Kini. Uložene su milijarde dolara u dizajniranje i nabavku specijalnih mašina u tom broju koji garantuje sigurnu i brzu proizvodnju. Osvojeni su načini proizvodnje i materijali koji do tada nisu bili masovno korišćeni, primera radi super tvrdo staklo za ekrane koje u tom trenutku niko u svetu nije bio u stanju da proizvodi u ogromnim količinama. Konkurenti ne da nisu ispratili ovaj njihov rad, već nisu ni znali da se to dešava. Svi su bili zapanjeni činjenicom da je Apple munjevito nadmašio legendarne trgovačke i proizvodne kompanije u pogledu savršenog lanca snabdevanja.
Glavni čovek kompanije koji je koordinisao ovaj tihi ali spektakularni proces je bio do tada neupadljivi Tim Kuk. On je posle prerane smrti Stiva Džobsa postao predsednik kompanije i to je i dan danas.
Trenutno je ovaj lanac snabdevanja toliko moćan i briljantan da Apple kao perjanica tehnoloških kompanija proizvodi 95% svojih telefona, tableta, kompjutera i slušalica u Kini. To su njihovi ključni proizvodi koji donose preko 70 milijardi dolara godišnje. Samsung je sa druge strane znatno smanjio učešće kineskih dobavljača u svojoj proizvodnji.
Sada Apple ima novi problem jer američka Vlada pritiska američke firme visoke tehnologije da se raskače (decouple) od Kine. Ali, kako da se to izvede? Vrhunski lanac snabdevanja je mukotrpno stvaran tokom prethodnih šesnaest godina. Uopšte nije jasno kako bi bilo moguće da Apple napusti proizvodnju u Kini i da uspostavi sličan lanac snabdevanja u Americi.
Opšta pouka je da logistika u svom širem smislu može da ima presudnu ulogu u globalnim ekonomskim pa i političkim tokovima i onda kada to na prvi pogled nije uočljivo. Druga pouka je da uvoz iz Kine nije samo trgovina, već i detaljno učestvovanje u nadzoru čitavog proizvodnog procesa.
